Уметност је највећи васпитач човека и народа, каже Надежда Петровић у једном свом тексту. Захваљујући овој књизи сабраних ликовних критика наше познате сликарке у прилици смо да се осведочимо давреме није умањило ни вредност ни значај критичких текстова које је она написала, али и то да ми, као народ, у много чему тапкамо у месту, да је доста тога читав век остало непромењено. Она је пишући критичке текстове посвећене изложбама, делима и опусима појединих уметника, приказала и стање у српском друштву, култури, просвети...

Њени текстови су излазили у више часописа тадашње периодике, да би их сто година касније Бранко Кукић сабрао и приредио у ову вредну књигу, у будућности сигурно незаобилазну за проучаваоце српске ликовне сцене с почетка двадесетог века. У поговору за књигу, он је рекао:

Надежда је желела да покаже како уметност живи са   временом у коме настаје, с једне, и како уметничко дело постоји сâмо за себе, као самостални свет са својим принципима, законитостима, тежњама, језиком и могућностима, с друге стране.