Меморијал Надежде Петровић најстарија је и једна од  најзначајнијих ликовних манифестација на прострорима некадашње Југославије.Основан 1960. године, јединствен је живи споменик Надежди Петровић (1873.Чачак - 1915. Ваљево) који на специфичан начин продужава њена уметничка и људска опредељења.

Меморијал, што значи сећање, имао је основни задатак да поштује изворне, етичке и естетичке, принципе животног дела Надежде Петровић, зачетника српске модерне уметности, пионира у формирању јавне ликовне сцене (инспиратор и организатор првих изложби, колонија, удружења ликовних уметника, школа...), великих српских патриота али и поборника идеје јогословенског културног јединства.

За четири и по деценије, колико већ и траје, меморијал и Уметничка галерија "Надежда Петровић" дали су Чачку, не само посебно уочљиву димензију којом је његова културна физиономија постала занимљива и упечатљива, већ значајно место у савременој ликовној (визуелној) уметности. Такво, реномирано, место на актуелној ликовној сцени Меморијал Надежде Петровић изборио је инсистирањем на високом квалитету и доследном праксом поштовања, од Надежде наслеђених уметничких и политичких концепција. Њена мисао о ликовној уметности као средству најотворенијих комуникација међу људима, инспирисала је организаторе Меморијала и одредила његов карактер.

Све до несрећних ратних догађања, распада Југославије почетком 90-их, Меморијал Надежде Петровић неговао је дух и традицију Прве југословенске уметничке изложбе из 1904.године, и на њему су излагали уметници свих тадашњих југословенских република али и уметници из Бугарске, Мађарске, Пољске, Италије и Француске. Надеждино уверење да је уметничко дело израз слободне интерпретациједуховног садржаја, утицало је да се на Меморијалу представља нова уметничка пракса, односно, актуелности савремене ликовне сцене карактеристичне за време између два Меморијала.  На двадесет четири, до сада, одржана Меморијала, излагало је преко 500 уметника, а свака изложба била је аутентичан пресек (жижа) савремене ликовне и визуелне продукције кроз сусрет-дијалог генерација и различитих уметничких поетика и језика, тумачена различитим теоријским приступима селектора.

Како уметност, као витална дисциплина људског духа, прати човекову судбину и одржава све њене мане, то и Меморијал, као један вид (не)могућег  институционализовања уметности, одсликава друштвене промене, због чега су се временом мењали и неки принципи његовог организовања: од ревијалних преко салонских до селекторских, тематских изложби.

Задатак Меморијала Надежде Петровић да представља актуелну ликовну сцену и да у њу утискује свој печат, тесно је повезан и одређен судбином друштвено-политичког окружења. Иако се може трвдити да није подлегао диктатима званичних државних политика, меморијал Надежде Петрович делио је друштвену судбину - имао је југословенски карактер (1960-1990) али и клаустофобичност "затвореног друштва"  у време изолације (1990-2000), као и предзнак "демократичности" у време напора за повратак у свет преко Балкана, југоисточне Европе (2000-2005)...

Сто година после надеждиног ангажовања на српској ликовној и друштвеној сцени сусрећемо се са готово свим егзистенцијалним питањима државности, националног и културног идентитета, односно признавања и препознавања аутентичности у европском друштву.