Рођена у Чачку 1873.год, умрла у Ваљеву 1915. Од 1884.год. са породицом пресељава се у Београд. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891.год. Следеће, 1892.год., полаже испит за наставницу цртања у средњим школама и постаје ученица у атељеу Ђорђа Крстића. 1896/97.год. похађа школу код Кирила Кутлика. Од 1898.год. почиње школовање у Минхену у атељеу словенца Антона Ажбеа. Већ 1900.год. имала прву самосталну изложбу у Београду. 1901.год. започиње рад у атељеу Јулијуса Екстера у Минхену. Од 1904.год. ангажује се у домовини око Прве југословенске уметничке изложбе, оснивања Ладе и Прве југословенске уметничке колоније ( Сићево, Пирот 1905.год.). До 1912.год. излаже на многобројним изложбама: Изложба Ладе; Изложба југословенске колоније 1907; Изложба српског уметничког удружења 1908; Друга самостална изложба у Љубљани 1910; исте године у Паризу на Јесењем салону и у Загребу у оквиру групе Медулић; наредне 1911.год. излаже у српском павиљону на Међународној изложби у Риму, на Салону интернационалне уније  и Јесењем салону у Паризу. У Београду 1912.год. отвара сликарску школу и учествује на четвртој југословенској изложби. У првом балканском рату учествује као добровољна болничарка на фронту. Са српском војском је поново 1913. и 1914.год. Умрла је у Ваљеву, од тифуса, где је била на дужности добровољне болничарке.

  

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Надежда Петровић је најзначајнији српски сликар с почетка века. Иако је тематски остала верна националном, стилски  се потпуно окренула савременим токовима европске уметности. У односу на остале наше уметнике ишла је знатно испред свог времена - сигурно да је и то  један од разлога што од својих савременика није била добро схваћена, а у једној традиционално патријархалној српској средини.

Надежда је била у стању да све прикаже бојама: широким гестуалним потезом четке; јаким бојама и изузетно јасним и звонким колористичким  односима светлих и тамних партија, без међутонова; густим пастуозним намазима, некада скоро рељефастим; са бојеним акцентима на лицима, ношњи, крошњама и стаблима дрвећа, на узбурканом небу;

Проучаваоци њеног дела, а пре свих др Катарина Амброзић која је и писац монографије о Надежди Петровић, поделили су њено стваралаштво у 4 периода и то:

 

I Минхенски период  (1898 - 1903)

Први минхенски период - Ажбеов атеље  (Баварац, копије)

Други менхенски период - атеље Јулиуса Екстера (Баварац са шеширом, Воденица, Иберзе, Борова шума, Јелова шума, Акт с леђа,  пејзажи)

 

II Србијански период   (1903 - 1910)

Први србијански период - после 1903 (Стабло у шуми, Ресник -више студија, Старо гробље, Жетва, Домаћин, Девојче из Сићева, Сићево -више студија, Гуслар, Калуђер)

Други србијански период - после Италије 1907 (Дереглије на Сави, Жена са сунцобраном, Анђа, Старо београдско гробље)

 

III   Париски период    (1910 - 1912)

(Мост на Сени, Кеј на Сени, Краљевић Марко и Милош Обилић, Булоњска шума, Море, Плажа у Бретањи, Нотр Дам)

 

IV    Ратни период    (1912 - 1915)

(Чаршија, Стари шедрван у Призрену, Призрен, Грачаница -неколико студија, Косовски божури -неколико студија, Душанов мост, Везиров мост, Рушевине, Ваљевска болница)

 

 

Стилски Надеждино сликарство углавном припада експресионизму, мада се у појединим периодима на њеним сликама могу препознати и друга стилска опредељења као што су импресионизам, симболизам и фовизам.