ТРАЈАЊЕ

Анка Бурић / Миодраг Рогић

12. новембар – 12. децембар 2009.

Изложбени простор „Рисим“

Господар Јованова 11, Чачак

Радно време: радним данима 10 – 13 и 17 - 20 h;

У Уметничкој галерији „Надежда Петровић“ пре неколико година покренута је годишња изложба графике чији је полазни основ дијалошке природе, где се радови два уметника, често екстремно различитиh поетика и поступака, постављају у активни дијалошки однос, у коме и посетилац постаје значајан актер у полемици о томе шта јесте језик савремене ликовне праксе у распону између класичног поступка и проширениh медија. Избор је усмерен ка уметницима  који су педагошким радом професионално везани за факултете ликовниh уметности, а у смислу језичког плурализма који се негује у склопу ових изложби, неопходно је да сви они у својим доменима буду доследни, високо писмени и зналачки артикулисани, што је предуслов за коегзистенцију и сагласје различитих начина мишљења, поступака и ставова.

Анка Бурић                                       Миодраг Рогић

Овогодишњом изложбом, под називом „Трајање“, представљене су графике Анке Бурић и Миодрага Рогића, два уметника који су у домену графичког (ликовног) стваралаштва препознатљиве и самосвојне личности, недвосмисленог и снажног уметничког исказа, шкртог и синтетичног графичког језика сведених призора и редукованих средстава. Следећи сопствене стваралачке инстинкте и слободе, оба уметника су током последњих неколико година направила искораке у гранична подручја медија – Бурићева у домену монотипије са природним материјалима, а Рогић у области дигиталне графике, где је матрица виртуелна и где графичко дело настаје „без притиска и отиска“ (Б. Карановић). Избор ова два уметника, у том смислу, аналоган је актуелноj полемици о феномену медија графике у контексту дигиталног окружења и померања граница којима је графика историјски била дефинисана. Шта је графика данас? Докле досежу њене границе? Шта су компјутерско доба и нове технологије у обради слике суштински изменили унутар самог креативног процеса – од почетног концепта до завршне форме? Оваква и слична питања у критичкој и уметничкој пракси у последње време су све присутнија. На трагу те проблематике је и ова иложба.

Интересовање за природне материјале и технолошка трагања у њиховом коришћењу у поступку и процесу, присутно већ дуже време у стваралаштву Анке Бурић (слике и цртежи у којима је користила земљу, пепео, мермерни прах, чађ, угљен), а последњих неколико година интензивно усмерено ка вину и винској материји – тропу, као средству и материјалу, манифестовало се и у графици, у неколико циклуса монотипија          („Процес“, „Вино и врење“ и „Вино и вријеме“, 2004 – 2009), у којима је као матрицу „ритуално“ користила сопствена стопала и руке, који су, с друге стране, као елементарне визуелне и симболичке форме присутни на њеним  најранијим графикама и сликама.

Враћање, или тачније, призив прошлог, у смислу концепта и садржине призора, присутно је и у најновијим монотипијама, премијерно представљеним у Чачку, у којима је опсег коришћеног материјала из природе проширен (плави камен, млеко, пепео), док се за матрицу више не користи сопствено тело, већ одређени артефакти (стари астал из породичне куће; праг, два стола и рђом нагрижени нож и кашика из старе куће преуређене у атеље; троножац, столица), који су, као и материјали за отискивање, носиоци одређених наративних и емотивних садржаја, симболичких значења и тактилних вредности. Примарним отискивањем кашиком на ручно прављеном папиру површина које чувају трагове времена и евоцирају заједништво у јелу и раду, настају јединствени „трансфигуративни портрети“, тактилна лица ствари, као својеврсни графички (ликовни)  инвентар архетипова. Креативним чином који укључује и активни аспект природе, Анка Бурић на тај начин предмете и материје из њихове реалности преводи у реалност уметности и духа, омогућавајући њихово трајање у смислу трансцендентног и безвременог.

Насупрот повратку примарном у смислу  поступка, али са истим поверењем у уметност, и ставом „да је уметничко дело једини човеков производ који, попут живог организма, не подлеже ентропији“, Миодраг Рогић је пре извесног времена и са пуно стваралачке суптилности, почео да примењује технолошки нов метод у графици – дигиталну штампу. Тим пре, што дигитална технологија поступком посредног извођења потеза, на површини екрана, а не, традиционално у материјалу, потенцира две битне особине Рогићеве уметности – индискретност и демистификацију реалног. Виртуелна слика и поље виртуелне стварности охрабрили су, и иначе изражен, скептицизам овог уметника у посматрању „свега што је очевидно, природи слично и чулима доступно“, тежећи да траговима средњевековних естетских начела „иза тих варљивих јасности открије неки дубљи смисао, неку садржину која иде до краја и која се одваја од оквира уже естетике“.

Померање унутар медија графике код овог уметника је једва видљиво и манифестује се првенствено у експериментисању са технолошким предностима електронских медија у константном надограђивању и трагању за апсолутним могућностима сопственог израза. На овај начин, уметник је постигао еволутивност у изразу помоћу новог медија. Упркос упрошћавању визуелног садржаја слике, Рогић не одлази у трансфигуралност, остајући доследан сопственој поетици дефинисаној на почетку стваралачке каријере: „..Оно чега не бих могао да се лишим и оно изван чега не бих могао ликовно да мислим то је светла позадина са згуснутом материјом у средишту“.

У сфери максималистичхих очекивања од графичке уметности на прагу 21. века суштински се сусрећу ова два уметнка дијаметрално различитих поступака.

Јулка Маринковић