Циљ тадашње откупне политике је био да се дође до дела уметника старије генерације (рођених крајем XИX и почетком XX века), који данас чине основни део невелике збирке Надежда и савременици. Историјски и уметнички гледано, у збирци су заступqени аутори који су на почетку прошлог века били иницијатори промена, али истовремено и језгро српске модерне уметности.

  Збирка садржи 46 слика од 24 аутора.  Њих 16 има по једну слику док је са највише радова заступљена Надежда Петровић (12 слика). Конципирана је хронолошки тј. у оквиру ње су радови настали у периоду 1900 - 1950. године с изузетком слике Сузана и старци Надежде Петровић, која је настала пре 1900. године и слике Поглед на Београд Живана Вулића из 1951. године која стилски потпуно припада наведеном периоду. Поред познатих имена српске ликовне сцене у збирци се налазе и радови мање познатих уметника као и радови двојице Словенаца (Ферда Весела и Хинка Смрекара). Такође, ту је и неколико остварења сликара завичајаца: Живана Вулића, некадашњег професора цртања у Гимназији у Чачку и Драгана Ћирковића,  сликара старог Чачка, сценографа градског позоришта и карикатуристе Чачанског Гласа.

  Мада постоје неке заједничке нити  - чињеница да се већина школовала у Минхену и да им је основна преокупација третирање проблема светлости - аутори заступљени у овој збирци припадају различитим правцима и поетикама, па је отуда и збирка стилски разнородна. Такође, сама дела из збирке су хетерогена, мада хронолошки стоје заједно, па је отуда немогуће одредити њену јасну физиономију. Њена физиономија се превасходно може одредити преко аутора заступљених у збирци. С друге стране, узимајући у обзир да је свако уметничко дело резултат индивидуалног напора у одређеним историјским а и друштвено-економским условима, критичко расветљавање и давање вредносних судова о збирци могуће је само на основу начела сагледавања појединачног у целини, односно преко појединачних радова. Али ипак, без обзира на један фрагментаран приказ и преглед аутора, идеја и остварења модерног српског сликарства прве половине XX века, може се говорити о сагледавању најбитнијих праваца и уметничке проблематике тог времена.

  Најзначајнији аутор у збирци, који је уједно заступљен са највише радова, свакако је Надежда Петровић, европски модеран уметник и зачетник српске модерне уметности. Ван свих токова Надежда се, већ почетком века, ослобађа конвенционалних решења: снажним  колоритом и густом пастуозном фактуром превазилази традиционални академизам и приметно тежи разграђивању чврстог система реалистичке слике. Надежда је успела да у свом делу помири наизглед непомирљиво: да стилски своје сликарство потпуно окрене савременим европским токовима (експресионизму, фовизму и импресионизму), али да, истовремено, по тематици остане скоро искључиво национални сликар.

  Дела Надежде Петровић су изложена као стална поставка у  Надеждиној спомен-соби, а дела из ове збирке, посебно слике Надежде Петровић, Бете Вукановић, Живорада Настасијевића, Ивана Радовића, Драгомира Глишића, Саве Шумановића, Ане Маринковић, Милице Чађевић и Милоша Голубовића, врло често гостују у галеријама и музејима у другим градовима.